Kako je počela KOMUNA

Svaka priča o KOMUNI počinje isto: nije bilo plana. Bio je osećaj. Ideja nije stigla u jednom trenutku, na jednom putovanju, u jednoj epifaniji pored mora. Sazrevala je polako, godinama, kroz gradove u kojima smo se osećali kao kod kuće, mesta gde smo ostajali duže nego što smo planirali, i sve veći broj pitanja: zašto tako nešto ne postoji i kod nas? Prvo je u to poverovala jedna osoba. Onda su joj se pridružila dva partnera. Zatim jedan arhitektonski studio, koji je razumeo da ovo neće biti klasičan projekat — ne postoji kutija u koju KOMUNA lepo staje. I na kraju, bezbroj ljudi podrške: prijatelja, majstora, komšija, ljudi koji su verovali pre nego što je bilo išta opipljivo u šta da se veruje. Ono što nam je falilo bilo je jednostavno, a opet, nigde ga nismo mogli naći: prostor gde možemo da budemo svoji. Da dođemo u kroksicama i niko ne trepne okom. Da đuskamo usred dana ako nam se tako prohte. Da se blesavimo, glasno se smejemo, jedemo rukama, pijemo nešto toplo pa nešto hladno, pričamo do kasno o svemu i ničemu - a da se pritom ne osećamo kao gosti u tuđoj kući. Takvo mesto se ne kupuje gotovo. Mora da se napraviti. I mi smo ga napravili - doduše štapom i kanapom, kako to kod nas kažu. Budžet je bio minimalan, ruke su bile naše. Renovirali smo skoro sve sami, uz pomoć ljudi koji su znali više od nas i ljudi koji su učili uz nas. Bilo je improvizacije, promena plana usred posla, rešenja koja su rođena iz nužde, a ostala su jer su bila bolja od originalnih. Ništa od toga nije bilo glamurozno. Bilo je iskreno, surovo, i naše. Svoj na svome - to je bila najvažnija odluka od svih. Da pravimo prostor po sopstvenim pravilima, ne po tuđem šablonu za kafić, restoran ili event prostor, jer KOMUNA od početka nije htela da bude ništa od toga. Htela je da bude mesto gde se ljudi prvo okupe, a sve ostalo - hrana, muzika, razgovori, događaji - dođe posle, kao razlog da se ostane, a ne kao razlog da se dođe. Danas, kad neko uđe u KOMUNU, ne vidi taj proces. Vidi ljude za stolovima, muziku koja se čuje s ulice, nekoga ko peva glasnije nego što bi trebalo. Ali sve to počelo je od jedne osobe koja nije htela da čeka da neko drugi napravi mesto koje joj je falilo, pa je odlučila da ga napravi sama, sa svima koji su poverovali dovoljno da pomognu. To je bio početak. Ostalo pišemo zajedno, iz nedelje u nedelju, iz žurke u žurku.